Epilepsija kod dece

Definicija epilepsije

Epilepsija je hronična bolest (kao što je dijabet ili astma) koja se karakteriše ponavljanjem epileptičnih napada. Epileptični napadi su tranzitorni klinički simptomi i znaci koji su posledica prekomerne, abnormalne ili  sinhrone  aktivnosti neurona (osnovne jedinice moždanog funkcionisanja).

Epilepsija je bolest mozga koja se karakteriše dugotrajnom predispozicijom za generisanje epileptičnih napada koji za posledicu mogu imati  neurobiološke, kognitivne, psihološke i socijalne poremećaje.

Dijagnoza epilepsije

Dijagnoza epilepsije je isključivo klinička što znači da je najmerodavnije pažljivo i temeljno uzeti sve podatke o vrsti, početku i karakteristikama epileptičnog napada  od pacijenata (ako su u stanju da opišu događaje) ili njihovih pratioca (roditelja, partnera, očevidaca).

Šta je neophodno da bi se postavila dijagnoza epilepsije:

1. Dva neprovocirana ili refleksna  epileptična napada u razmaku koji je veći od 24 časa.  Neprovociran znači da mu nisu prethodili provocirajući faktori kao što su febrilnost, blaga trauma glave (potres mozga), neprospavana noć (deprivacija spavanja), konzumiranje alkohola, ili obustava uzimanja alkohola. Provocirani napad podrazumeva  pomenute faktore koji snižavaju prag za emitovanje epileptičnih napada na terenu zdravog mozdanog tkiva, te zato dijagnoza epilepsije u ovim slučajevima nije adekvatna.Neprovocirani napadi ukazuju na nepostojanje tranzitornih ili reverzibilnih  provocirajućih faktora koji smanjuju prag za epileptično pražnjenje. S druge strane refleksni napadi podrazumevaju epileptične napada koji nastaju kao posledica posebnih stimulusa kao što je npr. svetlo odgovarajućeg spektra i frekfencije. U slučaju refleksne epilepsije izazvane svetlosnim stimulusima postoji  provokativni faktor, ali je spremnost mozga da generiše epileptične napade velika te je to razlog da se posle napada uzrokovanih ovakvom stimulacijom postavi dijagnoza epilepsije.
2. Dijagnoza epilepsije može se postaviti i ako je pacijent imao jedan epileptični napad ali je verovatnoća dobijanja sledećeg napada ista kao i rizik od ponovne pojave napada u opštoj populaciji posle dva neprovocirana napada (najmanje 60%), za naredni period od 10 godina. Šta ovo praktično znači objasnićemo na primeru sledećih pacijenata. Npr. pacijent koji je imao moždani udar a posle mesec dana dobio prvi epileptični napad ili dete koje je dobilo prvi epileptični napad u čijoj osnovi stoji malformacija kortikalnog razvoja (kao što je Tuberozna skleroza, Fokalna kortikalna displazija ili heterotopija itd).Kod ovakvih slučajeva koje zovemo simptomatska epilepsija (postoji jasni uzrok-patologija u moždanom tkivu) postoji visoki rizik od ponavljanja napada, pre ili kasnije te nam to daje za pravo da i posle prvog neprovociranog napada postavimo dijagnozu epilepsije. Govoreći jezikom dečjeg neurologa – epileptologa koji se više od 30 godina bavi ovom problematikom iz mentalno higijenskih razloga za definitivnu dijagnozu epilepsije uobičajeno je da se sačeka  i drugi napad koji će se neminovno i desiti.
3. Kada  se radi o specifičnom Epileptičnom sindromu kojim obiluje infantilni period, period detinjstva i adolescencije. Ako se radi o jasnom epileptičnom sindromu bez obzira na malu učestalost epileptičnih napada dijagnoza epilepsije se postavlja. Najbolji primer u ovoj grupi je  Samoograničavajuća fokalne epilepsije sa centrotemporalnim šiljcima (SeLECT-Self limited Epilepsy with Centro Temporal Spikes) ranije poznata kao rolandička epilepsija ili BECTS. Dijagnoza sindroma može se postaviti i kada napadi ne dominiraju kliničkom slikom kao u slučaju Landau Kleffner sindroma (Stečena epileptična afazija) ili ESESa (Elektični status epilepticus), ali je epileptiformna aktivnost toliko izražena da se može postaviti dijagnoza specifičnih epileptičnih sindroma.